Kada bih želela da se rešim neprijatnih emocija uzela bih teleskop i bila bih dobar sociolog. Napisala bih esej koji bi prošao sve komisije. Citirala bih one čije bi zadovoljene sujete potvrdile moju pripadnost grupi (i moju sujetu takođe). istorizovala bih mnoge kauzalnosti; precizno bih secirala dominantne kulturne narative, da bih u konačnici došla do onoga što bi se moglo nazvati ,,kolektivna odgovornost“.
Nešto iskrenija bih bila kada bih uzela mikroskop i postala psiholog, novinar ili aktivista. Ne bih ja tada dozvolila da se pojedinačne krivice utope u kolektivnu odgovornost. Glasno bih rekla – dosta! Ne možemo dozvoliti razvodnjavanje ZLA u terminu antisocijalno. Taj će se termin zloupotrebljavati, kao mehanizam društvene kontrole, radi sprečavanja subverzivnog delovanja. A ne mogu Betmen i Džoker u isti koš, kao što ne mogu ni Brejvik i Asanž. Pojedinci su krivci – govorila bih tada – i nećemo dozvoliti da nam ukinu arhetipsku razliku između DOBRA i ZLA. Nećemo dozvoliti da njihovi planovi postanu ,,novo normalno“!
Ali do kraja POŠTENA bila bih samo kada bih se ODLJUBILA i time se odrekla svih optičkih pomagala. Kada ne bih lajkovala, komentarisala, proučavala, čudila se… Tada bih svojim primerom, kao jedinim oruđem, i druge pozvala da se odljube. Moramo želeti da se odljubimo da nas ne bi zavodili. A važno je da nas ne zavode. Jer kada nam strepnja dugo boravi tamo gde nam je žudnja, dogodi se i to da nam žudnja pobegne tamo gde nam je strepnja.
No Comments, Be The First!