POHLEPA KAO UZROK EKONOMSKIH KRIZA

,, Nije glad u svetu zato što ne možemo nahraniti siromašne, već zato što ne možemo nahraniti bogate.’’ Nepoznati autor

Tržište je ogledalo društva. Globalizacija i tehnološke inovacije napreduju prebrzo u odnosu na stepen razvijenosti svesti homosapijensa. Civilizacija se nalazi u najtežem trenutku u istoriji, jer razvoj materijalnih i naučnih vrednosti ne prati razvoj moralnih vrednosti čoveka.

Uzroci svih kriza su moralne prirode. Pohlepa, bahatost i nepravedna podela resursa vode svet u potpunu dekadenciju.

Lažna liberalizacija tržišta služi interesima krupnog kapitala tako što stvara privid lake i svima dostupne zarade. Manija bogaćenja, koja se u tim periodima ,,blagostanja’’ javlja u svakom pojedincu, naduvava tržišne balone. Nakon finansijskog sloma dolazi do snažne regulacije tržišta i državnih intervencija kojim se omogućava selektivno spašavanje krupnih i moćnih učesnika. Na taj način se progresivno povećavaju razlike između bogatih i siromašnih. Odgovornost za izazivanje krize nikada ne preuzimaju oni koji imaju faktičku moć, već sve posledice trpe krajnji korisnici – domaćinstva. Dolazimo do paradoksalne situacije da države u kriznim situacijama ne štite svoje osnovne jedinice – porodice, već štite monopoliste i oligopoliste koji razarajući deluju na državu i društvo.

Klasična ekonomija koja se temelji na realnim vrednostima ne generiše dovoljno profita. Zato je osetan rast fiktivne ekonomije koja iznova kreira derivativne instrumente i podstiče razvoj univerzalnih finansijskih institucija koje se mogu baviti svakom aktivnošću na tržištu. Zbog neprestane gramzivosti koju stvara, fiktivna ekonomija, pored toga što dozvoljava opklade, dozvoljava i opklade na tuđe opklade, pa aktiva koja se nalazi iza derivata prestaje da biva predmet analize; njeno mesto preuzimaju prazni papiri.

Takođe, nematerijalne odlike jedne aktive, kao što su brend zasnovan na agresivnom marketingu umesto na kvalitetu, političke pozicije ljudi koji stoje iza kompanije, intelektualna svojina koja obično završi u rukama kompanija koje su u sprezi sa državom, čine dominantnu vrednost ukupne aktive. Ovakav trend i realnu ekonomiju pretvara u lažnu, jer slika o proizvodu počinje da vredi više nego sam proizvod.

Države – nekada čuvari suverenosti, branitelji naroda, kulture i tradicije, danas postaju prazne kategorije. Velike države su se svele na svoje monete, a male na kreditni rejting.

Izgleda da je vrlo teško sprečiti buduće krize koje će, čini se, biti učestalije i drastičnije. Spašavanje posrnulih privreda više neće biti moguće ni kroz igre moći i izazivanje ratova.

Da bi se prekinula spirala pohlepe, koja je dovela do banalnosti sistema, mora doći do promene. Ali promena ne može da se desi na nivou makrosistema, već jedino na nivou pojedinca. Svako od nas treba da se zagleda u sebe i da odbaci nametnuti sistem vrednosti koji je uzrok destrukcije. Sublimacija volje za moć kroz samoprevazilaženje i neprestani rad na duhovnim i intelektualnim vrednostima može osloboditi čoveka od savremenog ropstva.