Jovana Jokanović

Mnoge naše nesreće potiču iz potrebe da budemo gvožđe, onda kada bi trebalo da budemo pero.

Vi, branitelji duhovnosti, u strahu od onostranog propovedate nešto što ne živite. Vi – Hristos, a ja Niče; Vi -Platon, a ja Protagora. Mada – vi u razvratu, a ja u askezi; Vi u mržnji, ja u ljubavi. Je li to paradoks ili licemerstvo?

Mi nikada nismo ono što imamo. Mi nismo lepota, ako imamo lepo lice, niti smo sreća, ako živimo u blagostanju. Nismo ni vrlina, ako je ona samo ukras. Mi smo uvek jedino ono što dajemo drugima. Pa je tako neko ljubav, neko zavist, a neko ništa…

Rođena sam u pogrešnom veku! Preslaba da podnesem banalnost i dekadenciju. Prejaka da osećam samilost prema osrednjima.

Lako je domaćim životinjama. Pripitomljene i poslušne, ne pitaju se da li bi mogle drugačije. I pticama je lako. Lete i ne traže dozvolu. Ne zadržavaju se, a večito su u bezgraničnoj slobodi. Nama, mačkama, je teško. Samo dobro dajemo iako se od nas dobro ne očekuje. Najsrećnije u naručju,…