Bože, šta si to uradio od sebe?
Kad poštujemo zlo vise nego tebe
Je l’ ruku što ubija tvoja ruka stvori?
A ne stvori zaštitu onom ko se moli
Bože, je l’ ono tvoja srna?
Što joj vuk kosti glodje, sudbina joj crna
Osetiš li bol, dok joj se telo trese celo?
Ta krvoločna smrt, je li tvoje delo?
Bože, gledaj ratove i sve te mrtve ljude
Litre prolivene krvi – da l’ u tebi osećaje bude?
Poplave, zemljotresi, stradanja- da li ti na duši stoje?
Ili se žrtve za ime Boga ne broje?
Bože, svaka molitva kao da je kletva
Zlo oduvek vlada većim delom sveta
Bože, ne tražim ti ništa, al’ reci mi pravo
Ako ti si Bog, ko je onda đavo?
Bog je mrtav! Još je davno Niče to saopštio. Bog osobina nema, prazna kategorija uma je to. Danas, Bog mi izgleda kao perverzija umnih, mač moćnih, obmana jadnih.
Svaki atribut Boga ljudske je izrade. Samo herojski momenta svesti svakog čoveka ponaosob priznajem. Univerzalna opštevažeća kategorija ljudskog spasenja, arogancija je nemoćnih.
Drugog života nakon smrti nema, ono što zovemo duša ili duh, jeste samo zbir svih funkcija tela. Ideal je ono što izmučen čovek traži.
U ovom okeanu smrti i beznađa, jedini spas može doneti buđenje intelekta žena. To je nada za spas ljudski i svetionik ideala. Lepota i samilost duhovna su svojstva, jedina moćna da svetlost rasplamsa, zbog toga se danas iz nedara budi nova ljudska rasa.
Interesantan stav, iako ja nisam toliko kategorična – uvek sam u sumnji, preisitivanju i dilemi. Mada je sasvim sigurno Fridrih Niče, moj omiljeni filozof, ostavio dubok trag na moje stvaralaštvo.