ĐAVOLČIĆ

Umalo da prodam dušu Đavolu. Osećala sam se bespomoćno, ali u meni se vodila snažna ideološka dilema. Činilo mi se da propada sve ono sveto za šta sam se borila. Pomislila sam, tako sam naivno pomislila, da ću snagu pronaći na potpuno suprotnoj strani od one u koju sam verovala; želela sam da postanem , ne gora, nego najgora.

Đavola sam zamišljala onakvim kakav je oduvek bio, kao najmračniju silu univerzuma – beskrajno svirepu. I prizvala sam ga poslednjom suzom očajničke dileme. Očekivala sam da će nešto važno da se desi, da ću ako ne snagu, onda dobiti makar silu. Čekala sam da đavo u meni probudi volju za moć i beskompromisnu ambiciju. Mislila sam da će uspeti da okameni moj zbunjeni i plačljivi pogled šakom oholosti. Ali umesto Đavola preda mnom se pojavila metiljava figura. Đavo je postao đavolčić. Đavo –pičkica, džeparoš i šibicar, sitan prevarant. Ne seče glave, nego ubija s leđa. Loš manipulator, nimalo zavodljiv, više gadan nego odvratan. Spreman za sitne pakosti, ali ne i za veliko zlo.

I kao što je Onaj Bog umro sa poslednjim čovekom sposobnim za veliko Dobro, tako je i Onaj Đavo umro sa poslednjim čovekom sposobnim za veliko Zlo. Više nema snažnih suprostavljenih sila. Ostala je samo baruština nedovoljno dobrih i nedovoljno zlih kojima nisu potrebne smernice, jer oni dobrovoljno pristaju da se utope bilo kada i zbog bilo čega.

A ja ne pristajem! Pa makar morala da stvorim novog Boga i novog Đavola koji će u meni iznova stvarati duboka kolebanja, sumnjie, borbe, strahove i strasti. Ja ću da volim, prezirem, radujem se i patim. Smejaću se, vrištaću, ljubiću i plakaću.

Ja ću Svačime sebe sačuvati od Ničega.