Bila je obična devojka. Ličila je na mnoge druge. Na sve one kojima su majke pričale bajke pred spavanje. Sanjala je, kao i ostale, o princu na belom konju.
Ali, rođena je u ovom vremenu. U vremenu u kojem je ekonomska sposobnost isplivala kao visoka moralna vrednost i u kojem sebičnost i pohlepa, prerušeni u ambiciju, đavolski namiguju. U vremenu u kojem se ratovi vode kukavički, dok se junaštvo smatra ludošću, a katkad i glupošću. Rođena je u tako laganom, ali beznačajnom vremenu.
***
Stajala je na kiši i čekala tramvaj. Činilo joj se da predugo čeka, kao da čeka da joj prođe život. I taman kada je vreme stalo i kada je sve postalo nevažno, videla je svoj spas. Svoju priliku za beg i zamenu za dečije snove. Nasmejala se, njeno je lice dobilo vedrinu. Jedan semafor je delio od mogućnosti da mu mahne, da ga zaustavi… Ali ne… Prošao je princ u belom Poršeu. Samo je prošao, nije stao.
Ubrzala je korake i napućila usne. Kao da se neko neproživljeno iskustvo ispisalo na njenom licu, u obliku prve bore. Odlučila je da nikad više ne čeka. Požurila je da obuje štikle i da se pojavi negde gde nju neko čeka. Neki princ, neko ko će promeniti sve.
***
Sada je sama u iznajmljenom stanu. Njegova je ljubavnica. Čeka bebu. I čeka njega da ponekad dođe i donese joj šaku novca i šaku ljubavi. Njene su se želje pretvorile u ironiju. Zato ona, svom detetu neće čitati bajke, jer bajke nose snove i želje. A želje crtaju sve naše bore, bore zbog onog što se ne dočeka.
No Comments, Be The First!