Oduvek sam bila prva. Prva ljubav, prva čežnja, prvi poljubac, prvi strah, prva izdaja i prva krivica. Prva u klupi, prva u pobuni, prva koja zna i prva koja može; prva koja podržava i prva koja isceljuje; prva koja trpi i prva koja oprašta; prva za i prva protiv. Prva koja krči put, krvava od šiblja i trnja. Suočena sa neophodnošću bivanja oslonca onima koji prate, uprkos nedovoljno savladanim nesigurnim koracima.
A šta znači biti prvi? Dobiti aplauz umesto zagrljaja, divljenje umesto ljubavi i čast umesto sreće.
Tamo gde je bilo potrebno marširati uz trube i bubnjeve, uzdignute glave, okamenjenih emocija, sa opterećujućom odgovornošću pobednika, tamo sada oni poslednji uživaju plodove i plešu lagano i poletno uz zvuke harfe i klavira.
Tamo gde se sreća osvaja za one sledeće i gde se strahovi gaze iz nužde, gde se pobeđuje nepoznato – tamo su oni prvi.
Tamo gde se krici prevazilaženja nevolja čuju kao eho melodije koja selektivno osvetljava trijumf koji postaje spomenik, dok bezbojni pogledi usvajaju boju najsvetlijih karakternih crta onih koji su bili prvi.
I zato…
Hoću da budem poslednja! Jer prva sakuplja ordenje, a poslednja plodove! Zaboravite svako moje juče, vaša sam sutrašnjica.
No Comments, Be The First!