IDENTITET i KONTEKST

O ovome svedoči procenat resocijalizacije i reintegracije u društvo kod identitetski različitih grupa ljudi u različitom kontekstu. Za isti zločin, primera radi – masovno ubistvo i mučenje, različite su stope reintegracije u društvo:

– Ratni zločinci pokazuju najveći procenat dobre reintegracije, jer je izmenjen kontekst, dok im je identitet (situaciono ili permanentno) organizovan oko pojmova herojstva i pravde.

– Pripadnici organizovanih kriminalnih grupa pokazuju slabiju resocijalizaciju i reintegraciju, pre svega zbog identiteta ,,lošeg momka“. Međutim, praksa je pokazala da je neke od njih moguće kanalisati kroz razne državne i vojne službe, oslanjajući se na deo njihovog identiteta koji teži pripadnosti i validiranoj ulozi u ,,čoporu“.

– Individualni zločici su oni za koje se kaže da se ne mogu promeniti. Kod njih je uvek prisutan sržni identitet zle osobe koja operiše samostalno. Kaže se da takvi ljudi ne osećaju krivicu, što nije sasvim tačno, oni osećaju krivicu kada odstupe od zlog identiteta. I zato je reitegracija ovakvih ljudi gotovo nemoguća, jer će oni čak i u ratnim ili kriminalnim uslovima nastrtati na ,,svoje“.

Dodala bih i blaži primer koji ukazuje na to da saosećanje kao i neosetljivost ne determinišu naše ponašanje u dovoljnoj meri ukoliko postoji snažna kulturna norma. Većina ljudi će afektivno reagovati blagošću i toplim emocijama kada uleda jagnjad koja trčkara u etno selu, ali im to nimalo neće smetati da istovremeno naručuju jagnjeće pečenje. Ambivalencije koje su socijalno podržane, ne stvaraju nam unutrašnju anksioznost.