Metafore su se trudile da nastanu; i nastajale su – obično na mestima gde su suvišne, gde njihovo prisustvo škripi i bile su bajate i glupe. Sintagme su bile zašećerene i ukrašene tako da se mnogima mogu svideti. Zaključci su bili očigledni, poenta neprijatno prenaglašena, ali plitka. I ne, nije to bio razigrani glas netalenovanog pisca, jake volje da se kao pisac afirmiše. Niti je to bila posledica dekadentnog talasa koji je sveprisutan. Bila je to sreća. Ta obična sreća. Precenjena sreća. Mi smo je precenili. Ponajviše mi koji o njoj pišemo. Oni koji je žive, ne drže je tako visoko. Usuđujem se da to kažem sada, gledajući sa te, druge strane.
Ali ipak ne znam….
Je li sreća neprijatelj umetnosti ili je umetnost neprijatelj sreće?
Sreća je jednostavna i čista, ne voli da se kiti visokim stilom, kao što to lepa umetnost nalaže. Ona jednobojno sija i odriče se umetnika koji bi je podebljao, produbio, katkad i uneo sumnju u njeno postojanje.
O kako sitne radosti deluju krupno i značajno u nesrećnome dobu. Inspirišu, jačaju veru, bude ljubav, obuzimaju umetnikovo srce i pretvaraju se u pesmu, roman, simfoniju… Ali može se desiti i ono što se desilo meni, da radosti počnu da se nagomilavaju, pa da najednom postanu sebi dovoljne i kotrljajući se kroz život sakupe dovoljno sjaja da se pretvore u sreću, menjajući bit onoga ko ih posmatra.
U tom preobraženju, koje boli manje od očekivanog, i sveta patnja gubi nekadašnju svečanost; postaje reč ili slika u magli. Moguće je o njoj pisati memoare, čak i reći nešto mudro, ali u poeziju ona više ne ulazi. Iako beše otmena i gorda, moći patnje blede ostavljajući je u prošlosti.
Birajući život, osmeh i pokret, pesnikova moć se premešta u akciju; slava se menja za sreću. To bismo mogli nazvati pakt sa anđelom.
Mada uvek postoji zez…
Ne samo što pesma napisana u sreći nije dovoljno lepa, nego ni sreća nije tako lepa kao što beše u pesmi.
No Comments, Be The First!