ŠIŠARKA

Volela bih te kada bi mi poklonio šišarku. Pokloniti šišarku je teže nego što se misli. Teže je nego pokloniti nakit ili cvet. Teže je nego pokloniti osmeh ili srce. Srce se može pokloniti i ćutke. Za šišarku je potrebna hrabrost, maštovitost i zanesenost. Ti bi, kada bi imao smelosti, osmislio priču i ubedio me da je moja šišarka najlepša na svetu i da je važna zato što je moja. Ona bi se zauvek smejala kao tvoje oči. Bila bi moj totem, amajlija i simbol svih neizrecivih vrednosti. Ali ti nisi taj…

A ja gledam kroz prozor. Vidim zgrade i svetla, čujem buku i brze korake. Ne vidim šumu. Pa, mi se učini da su šišarke ređe i vrednije od dijamanata. Tako i ljubavi izgledaju retko; ne zato što su nemoguće, već zato što smo ih se odrekli. Velike ljubavi čeka ista sudbina kao i šišarke – pašće na zemlju, daleko od sveta i niko neće uživati u njihovoj lepoti.