Požuda – to je večna igra koja nastoji da izjednači prirodno nejednake – izuzetne i prosečne.
Vrli ljudi u strasti dobijaju bore i telo se njihovo u nasladi razara, dok oni obični u strasti dobijaju karakter. Kada neki poseban čovek oseti užitak i slast zadovoljenja slabosti on izgleda zarobljeno, namučeno, zbunjeno… Sasvim suprotno se događa prostacima, njih strasti čine slobodnim, poletnim, privlačnim i smelim.
Dubok čovek, kada se predaje strastima, deluje kao da je uhvaćen u zamku i mi počinjemo da ga umanjujemo, pa nam se najednom čini kao da je čitav sastavljen od svojih slabosti. Bezumnom iste strasti dobro stoje, kao ukras nestašne prirode.
Niko ne izgleda tako smotano kao mudrac koji se bori sa svojim strastima. Deluje nam smešno i neprirodno uman čovek, baš zato što niske stasti teži da uzvisi i da im doda dublje značenje, da im umetne još koji razlog, da ih okiti, protumači i pomeša sa vrlinom.
Strast je paradoks volje i ne možemo je umiriti borbom, nego prepuštanjem. Tek kada joj se predamo, kada okusimo zanos i uzavrelost, ona prestaje da nam se ruga. I tek kada sagorimo u toj intenzivnosti i izrazito burnoj čulnosti, postajemo slobodni. Bolje je umreti u strasti, nego u žudnji za njom.
Kako si mi pametna…