Hladno mi je. Hladno mi je jer je teget. Da je makar sivo, pa da bude stameno, da zamrzne i mene i svet. Nije čak ni crno, pa da uguši svaki izraz i svaku pomisao, pre nego što se pretvori u večnu otmenost. Teget je. Beskrajno je teget. U tom beskraju lebde moji snovi, lebde simboli i osmesi, ali tako su daleko da ih ne vidim jasno; udaljavaju se, šire i rastežu do neprepoznatljivosti.
Čini se kao da je sve mirno, a zapravo sve luta. Nema pesme, nema uzdaha, nema vriska, ali nije tiho. Čuje se odjek.
To je moj svet. Svet razvodnjene ljubavi i zgaženih ideja, koje grcaju u nadi da će vratiti volju za smisao. U tom sam svetu izgubila put.
Hladno mi je! Razmaženo i zbunjeno stenjem da mi je hladno sa željom da oživim brižnost, ili bliskost…ili nešto drugo u toj boji što znam da sam imala, ili mislim da sam imala.
Miriše na strah, čudan učaureni strah koji više ne sumnja preterano, ne kreira oprez; vodi u nepodnošljivost. Rasipam uzdahe, kratke, glasne i nespokojne, jer se bojim. Bojim se da neću umeti iznova da stvorim život bez osvrtanja na prethodni. Bojim se da pustim jer ne znam šta ću kad prođe. Sve sam odložila, a ništa nisam ostavila i nisam sve pokušala.
Prosuću temperu, onako nezgrapno, od sredine. Neka se razlije po bilo čemu. I neka bude crvena.
No Comments, Be The First!